Година 2011. у знаку је обележавања јубилеја 50 година од доделе Нобелове награде писцу Иву Андрић. Тим поводом, Управа за извршење кривичних санкција , као власник хотела „Моравица“ и Музеј града Београда, у чијем је саставу Спомен-музеј Иве Андрић, донели су одлуку да се Апартман 144, у којем је Иво Андрић годинама одседао, адаптира, да му се врати провобитни изглед у склопу нове сталне музејске поставке и да се он отвори за госте Сокобање.
Хотел „Моравица“ био је седамдесетих година двадесетог века Андрићево прибежиште, место за одмор и лечење, шетње, сусрете и разговоре са људима из Сокобање, али и место на којем је у миру и зеленилу радио на својим недовршеним рукописима. Изузетан положај здања на једној од најлепших висова, с којег се пружа широка панорама према Ртњу, с једне и на дохват руке и очију планина Озрен и кањон реке Моравица, са друге стране, живо је подсећао писца на Вишеград уи Босну.
Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи.
А све што су урадили, понео сам на длану једне руке
– Иво Андрић –
Иако Бања са годинама израста у живописно и врло посећено лечилиште и место за одмор, спорткске активности и рекреацију, она је до данас сачувала дух и атмосферу времена у којем су редовни бањски гости били чувени писци Иво Андрић, Стеван Сремац, Исидора Секулић, Бранислав Нушић. Трагови њиховог некадашњег присуства видљиви су на многим местима и стазама у граду и околини. Отварање Апартмана 144 у хотелу „Моравица“ стога је први корак у враћању сјаја оном времену, у којем је Соковања била гостопримљиво стециште еминентних личности српске културе и књижевности, песника, сликара, научника и академика. Међу њима и книжевног нобеловца ИВЕ АНДРИЋ.
Стална музејска поставка презентира Андрићев богат живот писца и дипломате, личности која је сјајним образовањем, интелигенцијом и способностима, изнад свега својим књижевним даром и делом, био је један од блиставих умова двадесетог века на југословенским и европским просторима. Поставком је представљен музејски материјал из обимне заоставштине Иве Андрић – фотографије, документа, лични предмети, књиге и рукописи, који су делом и ентеријеру Апартмана 144 давале лични печат његовог госта. Посебно је осветљен онај временски и животни исечак, који се односи на пишчеве доласке и боравке у Сокобањи, по чему ово место и само постаје део Андрићеве невидљиве исцртане животне стазе.
Годинама након што се успео на славну позорницу у Стокхолму, на којој се књижевницима света одаје највише признање, Андрић је замишљен и тих пружао кораке кроз зеленило и планинске сенке Озрена над Сокобањом. Остарео и уморан у њој је нашао мир.
Једна од бележници „Пепита велика свеска“ настала у Сокобањи, 1942. године и врло је значајна јер је у њој Андрић на 39. страна оставио оригиналан рукопис неколико својих дела.Тако на пример једна од страна текста, под насловом „На капији“ заправо чини језгро романа „На Дрини ћуприја“, што сазнајемо од самог Андрића, чијом је руком дописано: “ Од овог настала На Дрини ћуприја“ 9.1.43.
На седам страна Пепито свеске налази се концепт текста „Јелена, жене које нема“, даље на странама обележеним од 11 до 26, Андрић пише приповетку „Змија“, ова приповест је настала као „далеки ођек тешких и боних разговора што их је тада у Сокобањи Андрић водио са избеглицама из Босне, које је сретао у санаторијуму на Озрену“. Такође у Сокобањи је записао и мисао која ће много касније ући у „Знакове поред пута“:“Смрт је наша стална судбина, а гробље наша отаџбина. Могу да кажем све што сам у животу имао скупо сам платио, а најскупље оно што нисам имао тј. што сам имао само у жељи и машти.“
